Dugo se zna da trauma može imati kratkoročne posledice po fizičko i emocionalno zdravlje, kao što su glavobolje, promene u apetitu i spavanju, strah, anksioznost i problemi s koncentracijom. Međutim, nedavna istraživanja pokazuju da teška trauma, poput one doživljene u ratu, može ostaviti epigenetske „ožiljke“ na DNK koji se prenose kroz generacije.
Pojam međugeneracijske traume nije nov. Već dugi niz godina se zna da traumatska iskustva imaju sposobnost da utiču na potomstvo, značajno povećavajući rizik od depresije i drugih mentalnih problema. Nova studija, koja analizira DNK 48 sirijskih porodica kroz tri generacije, potvrđuje ovaj fenomen. Ketrin Panter-Brik, antropološkinja sa Univerziteta Jejl, rekla je da studija pokazuje tragove stresa i traume „ispod kože.“ Ova istraživanja pružaju prvi dokaz da nasilje može ostaviti epigenetske tragove na genomu, što ima važne implikacije za razumevanje evolucije i načina na koji traumatska iskustva postaju deo genoma.
U ovom istraživanju proučavane su žene koje su bile trudne tokom nasilnih sukoba u Siriji, posebno u periodima ranih 1980-ih i između 2011. godine. Njihova DNK je upoređena sa DNK članova 16 porodica koje su napustile Siriju pre 1980. godine, izbegavajući decenije sukoba. Istraživači su prikupili ukupno 131 uzorak brisa obraza, uključujući uzorke od dece i njihovih majki, kao i bake.
Dima Hamadmad, koautorka studije i sirijska istraživačica čiji su roditelji izbeglice, istakla je da su učesnici istraživanja želeli da se njihova iskustva čuju i priznaju. U okviru studije, istraživači su analizirali 850.000 mesta metilacije DNK, gde se hemijske oznake dodaju DNK, što može promeniti ekspresiju gena bez promena u samoj DNK sekvenci.
Kod majki i dece direktno izloženih nasilju pronađene su promene na 21 mestu u DNK, dok su kod unuka žena koje su preživele sukobe iz 1980-ih identifikovane modifikacije u 14 genetskih oblasti. Pored toga, istraživači su otkrili da su oni koji su bili izloženi nasilju dok su bili u majčinoj utrobi pokazivali znake ubrzanog starenja na ćelijskom nivou, iako nije jasno kakve bi to posledice moglo imati na njihovo zdravlje.
Rezultati studije objavljeni su prošlog meseca u časopisu Scientific Reports. Autori istraživanja naglašavaju potrebu za daljim proučavanjima dugoročnih posledica nasilja, uključujući porodično nasilje, seksualno nasilje i oružano nasilje. Koni Maligan, koautorka studije, istakla je da ideja da trauma može imati posledice kroz generacije treba da podstakne veću empatiju i da donosiocima odluka pruži podsticaj da se više posvete ovom problemu.
Ova istraživanja mogu pomoći u objašnjenju nekih od naizgled neprekinutih međugeneracijskih ciklusa zlostavljanja, siromaštva i traume koji su prisutni širom sveta, uključujući i Sjedinjene Američke Države. S obzirom na kompleksnost i dubinu traume, važno je započeti dijalog o njenom razumevanju i tretmanu, kao i implementaciji programa koji će podržati pogođene zajednice.
Kroz analizu DNK, naučnici istražuju načine na koje trauma ne utiče samo na pojedinca, već i na njegove potomke. Ova saznanja mogu biti ključna za razvijanje strategija koje će pomoći u lečenju i prevenciji mentalnih poremećaja, kao i u izgradnji otpornosti zajednica koje su pretrpele teške udarce. U vremenu kada smo suočeni sa mnogim društvenim i političkim neizvesnostima, ovakva istraživanja su od suštinskog značaja za unapređenje davanja podrške zavisnim slojevima društva.
