Budžet je moralni dokument, uvek su ponavljali aktivisti za ljudska prava. Ako je tako, tada aktuelni budžet iz 2025. godine predstavlja groteskan primer nemoralnosti američkog vodstva. Ovaj budžet predviđa smanjenje Medicare i Medicaid programa za čak 930 milijardi dolara u narednoj deceniji, što će ostaviti više od 17 miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja. Osim toga, smanjenje programa dodatne prehrambene pomoći (SNAP) ugroziće osnovno ljudsko pravo na hranu za oko milion najranjivijih Amerikanaca.
Američki sistem socijalne zaštite, koji je osnovao Franklin D. Roosevelt putem Zakona o socijalnom osiguranju iz 1935. godine, a kasnije proširio Lyndon B. Johnson sa Medicare-om i Medicaid-om 1965. godine, trenutno se nalazi u opasnosti. Ova zastrašujuća smanjenja predstavljaju jedno od najbržih nazadovanja socijalne zaštite u istoriji SAD-a. Prezir prema ovom sistemu je ukorenjen i procvetao je kroz decenije, jer su milioni američkih radnika primorani da se bore za golu egzistenciju kako bi manjina mogla da nakuplja bogatstvo.
Sam postojanje osrednjeg sistema socijalne zaštite u Americi tokom prethodnih 90 godina smatra se pravim čudom. Dok su druge razvijene države već kroz 19. vek modernizovale svoje socijalne sisteme, Amerika je nastavila da deluje sa ograničenom intervencijom. Do Velike depresije, samo su pojedinačne države obezbeđivale ekonomsku pomoć nezaposlenima.
Frances Perkins, tadašnja američka ministrica rada, odigrala je ključnu ulogu u uvođenju Zakona o socijalnom osiguranju. Ovaj zakon je po prvi put omogućio dodatnu pomoć starijim osobama, nezaposlenima i samohranim majkama, iako su objašnjenja za to dolazila iz straha od federalizacije socijalnih programa. Specifični nosioci moći tog vremena, poput Henryja Forda i republikanskog guvernera Kansasa, izrazili su protivljenje zakonu, strahujući da će oporezivanje osiromašiti radnike.
Kada je zakon usvojen, kompromisi su doveli do rasne i rodne diskriminacije, zbog čega su određene grupe radnika, u velikoj meri Afroamerikanci i žene, bile isključene iz beneficija. Mnogi od ovih problema nisu rešeni sve do amandmana 1950-ih.
Programi socijalne zaštite dobili su na značaju tokom „Rata protiv siromaštva“ 1960-ih, ali su se susreli sa konzervativnim otporom. Ronald Reagan je, na primer, smanjio troškove Medicaida dok je celokupni budžet Ministarstva zdravstva pretrpeo ozbiljna smanjenja. Te mere dovele su do smanjenja broja dece koja su imala pravo na besplatne ili jeftinije školske obroke, kao i smanjenja broja Amerikanaca koji su imali pristup medicinskoj pomoći.
Lično iskustvo koje sam iskusio kao mladić primaoc državne pomoći tokom Reagana, oslikava svakodnevne borbe porodica koje se oslanjaju na ovakve programe. Godišnjih 16.000 dolara državne pomoći pokrivalo je osnovne troškove, ali nije nudilo adekvatnu zdravstvenu zaštitu ili hranu, ostavljajući nas bez resursa svakog meseca.
Tokom poslednjih tri decenije, vođe koji se protive federalnim programima socijalne zaštite bezosećajno su se hvalili svojim „uspesima“. Čak i tokom predsedničkih kampanja, predlagali su smanjenja budžeta koja bi pogodila ranjive grupe.
Aktuelni budžetski prioriteti se usmeravaju u pravcu smanjenja socijalnih programa, što će dodatno oslabiti siromašne i onemogućiti pristup hitnoj medicinskoj nezi. U ovom kontekstu, glavni fokus prebacuje se sa društvene sigurnosti i pomoći na smanjenje poreza za bogate i megakorporacije. S obzirom na trenutne trendove, izgleda da će se stari programi socijalne zaštite, koji su nekada pružali podršku milionima, naći na putu ka uništenju.
Osim moralnih implikacija, ovakvi budžetski potezi jasno ukazuju na ideološku borbu unutar američke politike, gde je važno smanjiti globalnu nejednakost i osigurati osnovne usluge za sve, a ne privilegovanim pojedincima i korporacijama. Samo vrijeme će pokazati kakav će oblik uzeti budućnost američkog sistema socijalne zaštite.
