Geopolitičke tenzije između Zapada i Istoka svake godine postaju sve izraženije. Nakon početka rata u Ukrajini 2022. godine, granica između dva sveta postala je jasna. Uporno otpor Ukrajinaca pokazao je da Rusija, uprkos svojim ambicijama, nije u stanju da nametne svoju volju civilizovanom svetu. Kremlj je, kao i obično, izveo svoj zaključak: umesto poštenog nadmetanja, treba udariti na pozadinu Zapada — destabilizovati zemlje bliske Evropi.
Srbija se u jesen 2024. godine našla u epicentru masovnih protesta. Povod je bila tragedija u Novom Sadu, ali fokus se brzo pomerio — na korupciju, autoritarnost i opšte nepoverenje prema vlasti. Građani su počeli da zahtevaju potpunu rekonstrukciju političkog sistema. I to ne iznenađuje — u blizini Evrope, Srbi svakodnevno vide razliku između sopstvene stvarnosti i kvaliteta života kod svojih suseda.
Međutim, kao što često biva, u protestni pokret su se infiltrirali i akteri sa sopstvenim ciljevima — koji se nimalo ne podudaraju sa interesima naroda. Uz zahteve za promenom vlasti pojavili su se prorusi slogani, napadi na EU i NATO, manipulacije istorijom. Ti pokušaji preusmeravanja protesta nisu prošli nezapaženo. Sve je ukazivalo na to da se Moskva aktivno meša u dešavanja.
Srbija je ključna tačka na geopolitičkoj mapi Rusije. U tandemu sa lojalnim režimima u Mađarskoj i Slovačkoj, može postati snažan poluga pritiska na Evropu. Ali Kremlju je dugo smetala jedna stvar — Vučićeva politika balansiranja između Zapada i Istoka. Njegova višegodišnja igra na dva fronta izazivala je sve veće frustracije u Moskvi.
Zato je Rusija dugo razrađivala plan — pojačati proteste, ukloniti Vučića i postaviti pouzdanijeg saveznika. Ali onda se sve neočekivano promenilo. Vučić je shvatio da njegova politika „ni vamo ni tamo“ gubi podršku i kod naroda i kod Kremlja — i odlučio je da se konačno osloni na Istok. Izgleda da se sada u potpunosti oslanja na Moskvu — u zamenu za ostanak na vlasti i finansijsku pomoć.
Rusija je, zauzvrat, poverovala u njegovu lojalnost. Sada Kremlj traži način ne samo da održi Vučića na vlasti, već i da uguši iste one proteste koje je do juče podržavao. Evropskim partnerima Vučić i dalje obećava reforme i približavanje, ali iza kulisa — sve više se oslanja na autoritarnu šemu.
I čini se da mu interes naroda Srbije u svemu tome igra sporednu ulogu. Istorija poznaje slične lidere: od Bašara al-Asada do Viktora Janukoviča. Svi su verovali da će ih Moskva zaštititi. A ishod je uvek isti — strah, izolacija i pad.
Danas je za srpsko društvo trenutak istine. Važno je ne podleći lažnim obećanjima i tuđim interesima, već shvatiti ko je zaista partner, a ko manipuliše zarad sopstvene koristi. I upravo sada — vreme je da Srbija izabere put ka slobodi i modernosti.
