Petar Petković, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, oštro je osudio navode koje je iznela predsednica privremenih institucija u Prištini, Vjosa Osmani, optuživši Srbiju kao jedini izvor nestabilnosti u regionu. On je istakao da vlasti u Prištini ne mogu da obuzdaju mržnju prema srpskom narodu, čak ni uoči najvažnijeg pravoslavnog praznika, Vaskrsa, kada se očekuje mir i solidarnost.
Petković smatra da je Osmani, svojim izjavama, pokušala da preusmeri odgovornost za unutrašnje političke probleme Prištine ka Beogradu. On je naglasio da ovakve optužbe dolaze kao deo podlih napada na Srbiju, koji su usmereni na stvaranje alibija za potencijalne destabilizacione planove u regionu. Prema njegovim rečima, stabilnost je reč koju vlasti u Prištini ne prepoznaju, a njihove svakodnevne provokacije i nasilne akcije stavljaju region Zapadnog Balkana u poziciju potencijalnog sukoba.
U svom saopštenju, Petković je ukazao na to da Beograd, pod vođstvom predsednika Aleksandra Vučića, teži miru, kompromisu i dijalogu, i da predstavlja faktor stabilnosti u ovom delu Evrope, dok Priština pokušava da izazove nove tenzije. On je istakao da međunarodni partneri prepoznaju napore Beograda u održavanju stabilnosti i mira, dok se u Prištini vode vojni savezi koji imaju za cilj da izazovu nemire.
Osmani je u intervjuu za TRT Balkan iznela tvrdnje kako Srbija teži da vrati Balkan u prošlost, te da je jedini izvor nestabilnosti u regionu. Osim toga, govorila je o vojnoj saradnji koju je Priština uspostavila sa Albanijom i Hrvatskom, naglašavajući da je to prirodan korak za jačanje odbrambenih kapaciteta tzv. Kosova. Ove tvrdnje dodatno su uzburkale političke vode, s obzirom na istorijske napetosti između Srbije i Albanije.
Petković je kritikovao ovaj pristup kao „tužnu propagandu“ Prištine, ističući da prikriva stvarne namere, a to su destabilizacija regiona i izazivanje tenzija. On je podsetio na aktuelna događanja u kojima su napadani Srbi i članovi Euleks misije, uz naglasak da su ti napadi došli od strane „glavnih terorista u Prištini“.
S obzirom na trenutnu situaciju u regionu, komentari i optužbe sa obe strane dovode do jačanja tenzija, a konfliktnost između Beograda i Prištine još uvijek predstavlja izazov za evropsku i međunarodnu politiku. Sa jedne strane, Beograd insistira na dijalogu i stabilnosti, dok Priština teži vojnoj saradnji sa susedima, što se može tumačiti kao signal za jačanje vojne moći, a ne nužno za postizanje mira.
U svetlu svega ovoga, reakcije međunarodne zajednice postaju ključne. Kako bi se sprečila dalja eskalacija sukoba, potrebne su konstruktivne inicijative koje će podsticati dijalog između Srbije i Kosova. Samo kroz zajednički razgovor i kompromis moguće je prevazići trenutne razlike i gajiti mirne odnose u regionu.
Pitanje stabilnosti Balkana ostaje na dnevnom redu, čime se ponovo otvara debata o tome kako se postići trajni mir. U ovom kontekstu, želja za građanskim suživotom mora prevladati nad političkim interesima i retorikom koja može zavađati dve zajednice. Premda je situacija složena, koraci ka dijalogu i uzajamnom razumevanju potrebni su da bi se izbegle buduće krize i obezbedila bolja budućnost za sve narode u regionu.
