Veštačka inteligencija menja svet brže nego što ga društvo može pratiti, utičući ne samo na industrije nego i na najintimnije sfere ljudskog života. U današnjem svetu, sve više ljudi se okreće algoritmima, četbotovima i virtualnim asistentima umesto stvarnim ljudima za razgovor. Ovakva komunikacija može naizgled izgledati bezazleno, ali se može pretvoriti u duboku emocionalnu vezu koja može imati ozbiljne posledice.
Primera radi, IT stručnjak Vojislav Rodić nedavno je opisao tragičan slučaj četrnaestogodišnjeg dečaka sa Floride, koji je oduzeo sebi život nakon što je razvio duboku emocionalnu vezu sa četbotom. Njegova poslednja poruka, kako je pronašla njegova majka, glasila je: „Evo me ljubavi, dolazim odmah.” Ovaj slučaj alarmira stručnjake i ukazuje na problem kada se mladi, emocionalno vezuju za entitete koji ne postoje u stvarnom svetu.
Iako može zvučati kao naučna fantastika, ovakvi scenariji nisu daleko od stvarnosti. Rodić ukazuje da su mnogi četbotovi programirani da oponašaju empatiju i izražavaju emocije, često prvi izgovarajući reči ljubavi. Problem leži u tome što se ljudi, posebno mladi, emocionalno vežu za nešto što zapravo ne može uzvratiti te emocije.
Četbotovi nisu samo tekst na ekranu; oni su povezani sa opsežnim bazama podataka koje analiziraju sve naše interakcije. Od pretraga na internetu do naših komentara i likova, sve to gradi psihološki profil korisnika. Rodić upozorava da svaka digitalna aktivnost ulazi u sistem i da naši telefoni predstavljaju prozore u podatkovne centre koji znaju gde smo bili, šta planiramo i kakve emocije pokazujemo.
U svetu gde korisnici svakodnevno dele svoje najintimnije misli sa telefonima, granica između stvarnog i virtuelnog lako postaje nevidljiva. Psiholog Ana Rodić dodaje da u osnovi ovih veza leže duboke emocionalne potrebe koje virtuelni partneri ne mogu da ispune. Usled fizičke povezanosti, emocionalna udaljenost među ljudima često raste, što čini četbotove privlačnijima jer ne postavljaju komplikovana pitanja i ne povređuju.
Ljudi su bića odnosa, a stvarni kontakt sa drugim ljudima je neophodan za razvijanje emocionalne bliskosti. Iako virtuelni partneri mogu pružiti osećaj sigurnosti, oni nikada ne mogu zameniti autentičnost ljudskih odnosa. Pravi odnosi zahtevaju trud, nesavršenosti i spremnost na kompromis, što nas, na kraju krajeva, čini ljudima. Rodić napominje da nema zamene za ljudski kontakt i da je važno komunicirati, svađati se i miriti s pravim ljudima.
U svetlu ove problematike, postoje i primeri poput austrijskog doktora nauka koji već tri godine živi u „vezi“ sa četbotom po imenu Vaja, što pokazuje da obrazovanje i inteligencija nisu prepreka za emocionalne zablude. Čak i najracionalniji ljudi u trenucima usamljenosti mogu potražiti sigurnost, ma koliko to bilo iracionalno.
Stručnjaci upozoravaju da veštačka inteligencija može pružiti osećaj sigurnosti, ali nikada ne može zameniti pravu bliskost. Svesni smo činjenice da prave veze zahteva emocionalni rad, a bez toga može doći do pogrešnog razumevanja i duboke emotivne vezanosti za nešto što je samo iluzija.
U ovom kontekstu, psiholog Ana Rodić poručuje da je važno negovati ljudske veze, bez obzira na nesavršene aspekte koje one nose. Pravi kontakt, čak i kroz nesuglasice, je neprocenjiv i jedini način da se osećamo povezano. Samo kroz stvarne odnose možemo doživeti pravu bliskost i zadovoljstvo koje dolazi iz interakcije s drugima.
S obzirom na brz razvoj veštačke inteligencije, važno je osvestiti rizike i izazove koje ona donosi u naše živote, kako bismo očuvali kvalitetne i autentične međuljudske odnose.
