Dve godine su prošle od tragedije koja je ostavila neizbrisiv trag na srcima mnogih. Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline, izražava neizmernu tugu i bol koji prožimaju njegove dane. „Osećamo da su tu blizu. Duhovno smo vezani. Kada se molimo, oni su tu i putevi se otvore“, govori Aćimović, naglašavajući važnost sećanja na svoju preminulu ćerku. Njegova porodica se trudi da kroz Fondaciju neguje njeno sećanje, pomažući drugima i šireći saosećanje umesto mržnje.
Iako su donete presude kako u krivičnom postupku protiv Kecmanovića, tako i u parničnom postupku za nadoknadu nematerijalne štete, Anđelko ističe da su suđenja bila teška. „Tužno mi je sećanje na to. Proklete su te pare“, kaže on, ističući da su presude bile samo deo procesa osvetljavanja istine. Njegov cilj je bio da ukine mogućnost porodici počinioca da se pozitivno okoriste od tragedije koja se dogodila.
Tokom suđenja, družeći se sa drugim roditeljima žrtava, Aćimović kaže da su osećali neku vrstu zajedništva, no sada im je teže. „Kada se to završilo, sada mi je teže“, priznao je. On dodaje da su suđenja bila profesionalna, a obezbeđen je prostor za izražavanje emocija, iako su svedoci često osećali pritisak i bol.
Aćimović kritikuje roditelje počinioca, naglašavajući da su se fokusirali na materijalno i postizanje uspeha, zanemarujući osnovne ljudske vrednosti. Njihov sin, kako kaže, odrasto je uz nasilne video igre koje su uticale na njegovu svest, a Aćimović veruje da su i on i drugi dečak bili projekti društva koje nije pružilo ljubav i razumevanje.
„Sve što se desilo nije samo posledica jednog tragičnog događaja, već i sistemskih problema u društvu,“ objašnjava on. Tijelo dečaka bilo je pod uticajem niza faktora koji su oblikovali njegovo ponašanje. „Pucao je tačno 100 sekundi“, naglašava Aćimović, aludirajući na vreme koje je trajala runda u njegovoj omiljenoj igrici.
Ovaj tragični događaj otvara važne diskusije o zdravlju mentalnog stanja mladih, kao i o odgovornosti roditelja i društva kao celine. „Moramo raditi na tome da pružimo ljubav i razumevanje svojoj deci, umesto da se fokusiramo samo na materijalne uspehe“, ističe Aćimović.
Nakon svega, on i ostali roditelji žrtava nadaju se da će pravda biti zadovoljena, ali istovremeno razumeju da im ono što je izgubljeno nikada ne može biti vraćeno. „Znamo da su nam deca u raju i nadamo se da ćemo se jednog dana sreći s njima“, završava Anđelko Aćimović. Njegove reči oslikavaju beskrajnu bol i potrebu za pravdom u svetu koji se prečesto suočava sa nasiljem i tragedijom.
Kroz svu patnju, Aćimović i njegovi saputnici u bolu pružaju svetlo i nadu drugima, pokazujući snagu ljudskog duha i sposobnost za saosećanje. Njihova odlučnost da nastave dalje i pomažu drugima i zanimljive priče o hrabrosti i borbi onu su što daje nadu, iako kroz tamu. Njihovo putovanje nije lako, ali se čini da je sveto stazom sećanja na voljenu decu, birajući put svetlosti i ljubavi umesto mržnje.
