Sutradan nakon potpisivanja Vojno tehničkog sporazuma u Kumanovu, 10. juna 1999. godine, tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana izdao je naredbu o obustavljanju agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ovaj sporazum označio je kraj vojnog sukoba koji je započeo 24. marta te godine.
S jedne strane, potpisnik Kumanovskog sporazuma bio je britanski general Majkl Džekson, kasniji komandant KFOR-a, dok su s druge strane bili generali Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović, predstavnici Jugoslavije. U skladu sa sporazumom, snage Jugoslavije i policije mogle su se povući sa Kosova u roku od 11 dana, dok su međunarodne snage KFOR-a preuzele kontrolu nad regionom.
Poslednji projektili NATO-a pali su 10. juna 1999. u Srbiji, a time je zapravo završena vojna operacija protiv Jugoslavije. U međuvremenu, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1244, koja je formalizovala prekid sukoba.
Tokom pregovora, predstavnici Jugoslavije insistirali su na tome da međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu mora biti pod okriljem Ujedinjenih nacija, a kako bi se izbegao potencijalni bezbednosni vakum. Međutim, u praksi, situacija na terenu pokazala se daleko komplikovanijom. Uvedena su međunarodna bezbednosna prisustva, ali je sigurnost za sve građane na Kosovu ostala neostvarena.
Vojno tehnički sporazum iz Kumanova temelji se na političkom dokumentu od 10 tačaka, koji su potpisali tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević i međunarodni posrednici, uključujući Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina. Ahtisari je predao mirovni plan koji je uključivao dolazak međunarodnih snaga pod mandatom UN-a, a Milošević je bio suočen sa drastičnim pretnjama povećanja agresije NATO-a ukoliko ne pristane na dogovor.
Skupština Srbije je 3. juna 1999. usvojila ovaj mirovni plan, a posle nekoliko dana potpisan je i sporazum u Kumanovu. Među ključnim tačkama sporazuma izdvajaju se prekid neprijateljstava, povlačenje snaga Jugoslavije sa prostora Kosova u naznačenom vremenskom okviru, kao i uspostavljanje Zone bezbednosti uz administrativne granice. KFOR je bio zadužen za razoružanje ekstremističke OVK i obezbeđivanje sigurnog okruženja za sve građane.
Povlačenje jugoslovenskih snaga počelo je 12. juna, a na Kosovu je ušlo oko 37.000 pripadnika KFOR-a iz različitih zemalja. Pored snaga NATO-a, ušli su i ruski vojnici koji su se nalazili u Bosni. Njihova misija na Kosovu prepoznata je i formalizovana nedeljama kasnije.
Međutim, umesto stabilnosti, mnoge etničke napetosti su se udvostručile. Srbi su postali meta napada i progona, što je dodatno dovelo u pitanje sigurnosni okvir koji je trebao da bude osiguran. Pored vojnog prisustva, osnovana je i civilna misija EULEKS, koja je imala zadatak da unapredi pravnu vladavinu.
U februaru 2008. godine, Skupština Kosova je jednostrano proglasila nezavisnost, što su ubrzo priznali mnogi zapadni saveznici. Resor za bezbednost u UN-u, putem Rezolucije 1244, ostavio je otvorenim pitanje statusa Kosova, s naglaskom da ostaje deo Jugoslavije, čiji je pravni naslednik Srbija.
U godinama koje su usledile svedočanstva pokazuju da je Rusija postupila prema svojim vojnim kontingentima, dok su srpske snage uspele da se vrate u Centralnu Srbiju 2001. godine. Unatoč manjkavostima u zaštiti prava Srba na Kosovu, međunarodne snage i dalje su obavljale misiju koja je uključivala osiguranje mirne transformacije regiona.
S obzirom na složenu situaciju na Kosovu danas, nasleđe Kumanovskog sporazuma ostaje kontroverzno, sa pitanjima koja se nastavljaju raspravljati kako na domaćem tako i na međunarodnom nivou.
