Kada govorimo o negovanju kulture sećanja, ne može se osporiti genoцидna priroda Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i njena fasisitčka priroda, koja je na svetu poznata po jedinstvenoj sramoti – logoru smrti za decu. Ovo je deo istorije koji se mora priznati, jer priznanje istine predstavlja osnovu za budućnost, napredak i humanost. Nažalost, suočavamo se sa mnogo izazova kada je u pitanju borba za istinu o ustaškom gencoidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH.
Svima nam je jasno da postoji otpor i poricanje ovih strašnih događaja, što dovodi do dodatne borbe za prepoznavanje i suočavanje sa pravom istorijom. Potrebno je intenzivno raditi na podsećanju i obrazovanju o tim temama, kako bi generacije koje dolaze razumele i pamtile užase prošlosti. Naša posvećenost ovoj borbi je neupitna, jer se ona tiče ne samo istorijske istine već i ljudskosti.
Jedna od posebno poraznih činjenica je da su poricatelji gencida često skloni da zaborave ili minimizuju druge žrtve, pre svega Jevreje i Rome. Ova strategija prikrivanja zločina ima za cilj da umanji težinu onoga što je učinjeno i time omalovaži bol svih onih koji su stradali. Ne smemo dozvoliti naivnost i verovanje da je to izolovani incident. Predstavljanje zločina genocida, poput onog u Jasenovcu, je nezadovoljavajuće i često iskrivljeno. Zabrane koje su izrečene nekim zvaničnicima Srbije da se poklone senima žrtava, kao i fenomen idolopoklonstva prema neonačinističkim idejama, svedoče o ozbiljnim ideološkim problemima.
Državne institucije koje se bave ovim temama često su podložne revizionizmu, što je zastrašujuće. Ova vrsta revizionizma ne samo da nastoji da prikrije zločine, već i da ih glorifikuje, što je nedopustivo. NHN je zemlja fasističkog užasa i takvu prošlost ne smemo zaboraviti, već treba da je nosimo sa sobom kao opomenu za budućnost.
Dodatno, naša borba postaje još teža zbog instrumentalizacije zločina u dnevno-političke svrhe. Ovo posebno dolazi od onih koji dele ideologije i vrednosti sa onima koji su počinili osnovne zločine. Ova беда uključuje i manipulaciju sećanjima, što predstavlja dodatni oblik uvrede prema žrtvama koje su prošle kroz užase genocida.
Važno je prepoznati kako se prikriva istina o zločinu. Sećanje na prošlost je neophodno, ali nedovoljno da bi se sprečilo njegovo ponavljanje. Neki koriste poricanje kao sredstvo za izbegavanje odgovornosti, a to nas vodi ka ponavljanju istorije koja se mora izbeći. Moramo se angažovati kao deo čovečanstva, ali i kao naslednici žrtava, kako bismo očuvali sećanje na stradale i sprečili da se ovakvi zločini ponove.
Pozivam sve ljude koji veruju u istinu, pravdu i mir da nam se pridruže u ovom naporu. Ovakva borba zahteva zajedništvo i posvećenost. Naša misija je da se ne zaboravi ni jedan život izgubljen u genocidu, već da se njihova sećanja čuvaju i svedoče o onome što je učinjeno u NDH.
Kroz edukaciju, svesnost i otvoreni dijalog možemo doprineti pomirenju i izgradnji humane budućnosti koja će biti zasnovana na istini. Ne smemo dozvoliti da nas prošlost deli, već da nas ujedini u potrazi za pravdom i boljim sutrašnjim danom za sve. Samo tako možemo izgraditi društvo koje se temelji na razumevanju, poštovanju i solidarnosti. Naša borba nikada neće biti završen proces, ali je to ono što nas čini ljudima. Priznanje istine je naš put prema boljoj budućnosti.
