Dragan Lakićević, srpski pesnik, u svom sonetu „Zašto me zove Lubarda“ istražuje umetničku povezanost između poezije i slikarstva, usredsređujući se na rad Petra Lubarde. Kroz stihove, Lakićević postavlja pitanja o tome šta ga to privlači da se bavi slikom jednog od najistaknutijih savremenih slikara, koji je ostavio dubok trag u likovnoj umetnosti.
Zbirka „Gavran i Lubarda“ predstavlja lirski dijalog Lakićevića sa opusom ovog slikara. Promovisana je u aprilu u Vukovoj zadužbini, a ono što je zanimljivo jeste to da Lubarda nije prvi umetnik sa kojim Lakićević stvara takav dijalog. Pre njega su tu bili Sava Šumanović i Nadežda Petrović, čiji uticaj na Lakićevićev rad, otkriva pesnik, je duboko ličan i emotivan. Svaki od ovih slikara predstavlja posebnu dimenziju u njegovom stvaralaštvu, iako je Lubarda na neki način najpribližniji njegovom senzibilitetu.
Lakićević ističe da niz njegovih zbirki koje su inspirisane ovim umetnicima najčešće koriste sonet kao formu. U razgovoru naglašava da su soneti, kao zahtevna književna forma, povrh toga što prikazuju njegovu duboku povezanost s umetničkim stvaralaštvom ovih slikara, pomogli stvaranju savršenih pesama za savršene slikare. Tako se, kroz poeziju, istražuje i subtilna simbolika boje, a posebno bele, koja u Šumanovićevim pejzažima simbolizuje mnogo više od hladnoće – ona postaje metafora života i smrti.
U Lakićevićevim delima, posebno u onima inspirisanim Lubardom, čitaoci mogu primetiti posebnu pažnju na izbor motiva i boja koje se koriste za dočaravanje scena. Lubardine slike, sa svojim bogatim nijansama, postaju povod za pesničku refleksiju i otkrivanje unutrašnjih emotivnih stanja. Lakićević priznaje da je njegova omiljena Lubardina slika „Guslar“, koja se povezuje sa njegovim istraživanjem narodnog stvaralaštva, ali i sa ličnom fruistracijom i tugom.
U svom izlaganju, pesnik se bavi i temom Kosova i Kosovskog boja, gde pokušava da kroz epsku simboliku prikaže složenost ljudskih emocija i sudbina. Lubardine slike, koje su u mnogočemu posvećene ovoj temi, Lakićević tumači kroz prizmu boja, govoreći o borbi boja koje osvetljavaju kompleksnost tih događaja.
Jedan od ključnih simbola u zbirci jeste i gavran, čija simbolika nosi višeslojnost i nalazi se u srpskoj epskoj poeziji. Lakićević kroz lik gavrana izražava kako umetnost može da bude most između dva različita, ali komplementarna medija – slikarstva i poezije. On veruje da se ova dva sveta prožimaju, postajući nerazdvojni u svom nastojanju da prenesu duboku emociju i suštinsko razumevanje ljudskih stradanja i radosti.
Unatoč tome što Lakićević priznaje da više zna o poeziji nego o slikarstvu, njegova ljubav prema slikarstvu i želja da dočara osećanja boja iz Lubardinih radova kroz reči predstavlja jedinstvenu sintezu umetničkih formi. U tom smislu, Lakićević smatra da poezija i slikarstvo zajednički ističu prirodu ljudskog iskustva, čineći ga univerzalnim.
Na kraju, Lakićević ostaje duboko povezan s delom Petra Lubarde, dok istovremeno istražuje i sebe kao stvaraoca, postavljajući pitanja o umetničkom stvaralaštvu koje nikada ne gubi na aktuelnosti. Knihiga „Gavran i Lubarda“ nije samo skup soneta, već je to i izazov za svakog čitaoca da razmisli o vezi između umetnosti i ličnih iskustava, kao i o načinu na koji umetnost može da prožima i oblikuje naše razumevanje sveta oko nas.
