Na groblju u Gračanici danas je održan parastos u znak sećanja na Mariju i Nikolu Petrović, kao i njihovu baku Smiljanu, koji su izgubili živote u raketnom napadu NATO-a pre 26 godina. Ovaj tragični događaj se odigrao 1. maja 1999. godine kada je raketni napad na autobus Niš ekspresa na mostu u Lužane kod Podujeva odneo život 44 nevinih žrtava. Parastos su prisustvovali članovi porodice, prijatelji, kao i školski drugovi poginulih.
Otac poginulih, Dragiša Petrović, podelio je sa okupljenima svoje bolne emocije. Svakodnevno se seća svojih dece i bola koji oseća zbog njihovog gubitka. Istakao je kako ne prođe dan a da on i njegova supruga ne razmišljaju o tragediji koja ih je zadesila. „Eto šta su nam uradili zlikovci, ubice, kako da ih nazovem. Vraćao se baš za 7. maj da proslavi rođendan, ali nije dočekao… Ne znam hoće li te zlikovce neko ikad kazniti, ali čisto sumnjam,“ rekao je suznih očiju Dragiša.
Nevinost njihovih života i tuga njihovih roditelja nisu zaboravljeni. Zorica Petrović, majka poginulih, dodala je da se svakog dana pitaju zašto se to dogodilo. Osim emotivnog bola, ističe da joj je važna nada da će pravda na kraju izaći na videlo. „I kada nas ne bude, biće nekog ko će ih se setiti. Imaju ulicu koja se zove po njima, spomen ploču ovde u školi, spomenik na groblju,“ naglasila je Zorica.
Miodrag Živić, školski drug Marije i Nikole, rekao je da su oni postali žrtve NATO agresije u akciji koja je nazvana „Milosrdni anđeo“. Njihova sudbina služi kao podsećanje na sudbinu mnogih drugih kojima su rat i nasilje oduzeli ne samo živote, već i snove i budućnost. Nikola je imao 17 godina, a Marija 15 kada su poginuli. Njihova sećanja su postala simbol nade i borbe za pravdu.
Gordana Đorić, koja je preživela taj pakao u Podujevu, nedavno je podelila svoju priču o stravičnom događaju koji je značajno obeležio njen život. Njena svedočanstva, poput onih porodica naguženih tugom i bolom, pomažu da se istina o ovom događaju ne zaboravi. Okupivši se zajedno, roditelji, prijatelji i članovi zajednice žele pokazati da se sećaju i da traže pravdu.
Parastos je bio samo jedan od načina da se oda počast onima koji su stradali. Vence su položili i školski drugovi poginulih, čime su pokazali solidarnost i želju da se pamte, ali i da se uče lekcije iz prošlosti. Ova godišnjica nije samo podsećanje na bol, već i na potrebu da se uvažava svaka žrtva i da se borba za pravdu nastavi.
Sećanja na tragičan događaj iz 1999. godine ostavljaju dubok trag u srcima svih onih koji su ga doživeli. Parastos i svi prateći rituali značajni su ne samo za porodice žrtava, već za čitavu zajednicu, koja se suočava sa nasleđem ratne prošlosti. Održavanje ovakvih događaja važno je za očuvanje sećanja i za stvaranje svesti o potrebi mira i pomirenja.
Kroz ovaj parastos, želja porodica je ukazati na to da se rastanak od voljenih nikada ne smije zaboraviti. Prošlo je 26 godina, ali bol i sećanje ostaju sveža. Svaka žrtva zaslužuje mesto u kolektivnom pamćenju naroda, a Marija, Nikola i njihova baka nisu izuzeci. Oni su žrtve jednog tragičnog perioda u kojem su ljudski životi izgubili svaku vrednost. Njihova priča treba da nas podstakne da se borimo protiv zaborava i da budemo svesniji važnosti mira.
