Matija Bećković se na beogradskom Novom groblju obratio ožalošćenima, među kojima su bili i mnogi istaknuti umetnici, kako bi ispratio svog dragog prijatelja i kolegu, Ljubomira Simovića. Ispravljanje Ljubomira nije bio samo gubitak za prisutne, već i velika provala emocija za čitavo srpsko pesničko bratstvo.
Tokom opela, Bećković je naveo da se Ljubomir ne uzdiže u Užice sa vranama, već leti na krilima svojih dela, koja su imala toliku snagu da se rodni grad može s ponosom nazvati Ljubovo, kao što se i ranije naziva Titovo. Ovaj deo govora oslikava veliko poštovanje koje je Bećković gajio prema Simoviću, koji je bio jedan od najvažnijih srpskih pesnika.
Bećković je delio uspomene iz svog života, prisetivši se kako je prvi put čuo za Simovića 1958. godine dok je bio gimnazijalac u Valjevu. Simovićeva prva zbirka poezije, sa pesmama poput „Epitafi sa karanskog groblja“, ostavila je snažan utisak na mladog Bećkovića. Sreli su se i lično 1960. godine, kada je Bećković doneo poemu „Vera Pavladoljska“ u redakciju „Vidika“, gde je Simović bio urednik. Tada je već bio oženjen i živeo u skromnim uslovima, ali je njegov duh bio neuništiv.
Bećković je istakao da je Simović predstavljao dokaz da umetnost ne staje, naprotiv, ona se razvija i postaje sve bogatija. Ova izjava se posebno odnosi na široko značenje Simovićeve poezije i drame, koje su se smatrale preporodima u srpskom jeziku i kulturi.
U tužnoj atmosferi, dramski umetnik Voja Brajović je govorio odlomke iz „Putujućeg pozorišta Šopalović“, prema čemu se moglo naslutiti koliko je Simović bio cenjen od strane kolega i koliko je njegov rad otvorio vrata novim stilovima i formama u umetnosti.
Mnogi umetnici i akademici, poput Miodraga Tabačkog i Svetlane Bojković, takođe su došli da odaju počast Simoviću. Bećković je naglasio da je Ljubomir Simović bio autor koji se nikada nije predavao, koji je uvek bio posvećen svojoj misiji, pišući i govoreći sa jasnoćom koja je nadmašila druge. Dajući svojoj publici poeziju i dramu, uspeo je da postigne veliki oblik umetničkog izražavanja.
Premijera predstave „Čudo u Šarganu“ pre tačno 50 godina u Ateljeu 212 bila je još jedan trenutak koji je obeležio Simovićev doprinos srpskoj kulturi. Bećković se prisetio trenutaka kada se ove umetničke kreacije doživljavale kao čudo, slaveći duh umetnosti, verbalnu raskoš i slobodu izražavanja.
Kao znak dubokog poštovanja, Bećković se prisetio jednog razgovora sa Simovićem, kada je pesnik rekao da „kuća je i ono što se vidi iz nje“. Ova izjava oslikava njegov širi pogled na svet i umetnost, gde je svaki deo njegovog života bio ispunjen inspiracijom. Ljubomir je video univerzum iz svoje kuće, stvarajući neprocenjive umetničke vrednosti koje će trajati večno.
Na kraju, Bećković je završio svoj govor podsećajući na sve lokalitete i uspomene koje je Simović ispisao u svom pesničkom nasleđu. Njegova dela ostavljaju trajni pečat, ne samo u srcima njegovih prijatelja, već i u svakom čitatelju koji se susreo sa njegovim rečima. Ljubomir Simović je otišao, ali će njegov duh zauvek živeti kroz umetnost koju je stvorio, ostavljajući iza sebe nasleđe koje će inspirisati buduće generacije.
