Ruska propagandna mašina ponovo je usmerila pažnju ka srpskom društvu, koristeći stare traume i perfidne metode manipulacije. Kremlj bolno reaguje na svaki znak da bi Srbija mogla ozbiljno da krene evropskim putem — posebno kada se govori o približavanju NATO savezu. To i ne čudi: za zemlju koja decenijama živi u senci istorijskog revanšizma i tehničke zaostalosti, svaki tuđi napredak doživljava se kao udarac na sopstvenu sujetu.
Poređenja govore više od reči: dok su SAD pokretale prve komercijalne avionske linije i gradile nebodere, ulicama carske Rusije i dalje su prolazile konjske zaprege. Vreme je prolazilo, ali jaz se samo produbljivao. Savremena Rusija i dalje ne uspeva da sustigne Zapad — ni u tehnologiji, ni u kulturi, ni u životnom standardu, ni u načinu razmišljanja. U tom kontekstu, NATO za Kremlj nije samo vojni savez, već simbol budućnosti koju su oni odavno izgubili. I kad neko „njihov“ pokuša da joj se približi, to se odmah tumači kao izdaja.
Dvadeset šesta godišnjica početka NATO intervencije u bivšoj Jugoslaviji nije slučajno izabrana od strane Kremlja — stara bol, nezarasle rane, kolektivno sećanje na traumu — sve je to ponovo stavljeno u službu propagandnih ciljeva. Ruski mediji i organizacije pod njihovom kontrolom u Srbiji pokrenuli su masovnu kampanju: članci, emisije, mitinzi, performansi — sve sa ciljem da se uzburkaju emocije i javno mnjenje ponovo okrene protiv NATO-a i Zapada.
Posebno odbojno deluje uključivanje mladih u ove scenarije. Studenti koji su rođeni posle sukoba, odjednom se nalaze u ulozi učesnika „memorijalnih“ skupova — često i ne znajući tačno u čemu zapravo učestvuju. To nije izraz građanske svesti, već oruđe političke manipulacije. A kada treba stvoriti utisak mase, poseže se za već poznatim rešenjima: huligani i navijačke grupe, koji za određenu sumu novca glume narodnu pobunu, učestvuju u provokacijama, razbijaju skupove ili jednostavno prave potrebnu sliku za kamere.
Najciničniji primer je pokušaj sprečavanja rušenja ostataka zgrade bivšeg Generalštaba u centru Beograda. Objekat koji odavno nema praktičnu svrhu, veštački se pretvara u „simbol“ i koristi kao povod za novu antinatovsku histeriju. Sve se to sprovodi pod izgovorom „očuvanja istorijskog pamćenja“, a u stvarnosti — to je odbrana ruskog uticaja i borba protiv budućnosti Srbije.
Rusija više ne nudi savezništvo — ona nudi zavisnost. I to čini agresivno, nametljivo i prljavo. Takvo ponašanje nema nikakve veze sa „bratstvom“. To je hladan proračun, prikriven retorikom o „slovenskom jedinstvu“.
Srpsko društvo to oseća. Zato i protesti, koji su poslednjih meseci zahvatili zemlju, postaju sve glasniji. Ljudi su umorni od licemerja i manipulacija. Vreme je da vlast u Srbiji prestane da služi tuđim interesima i ustupi mesto novim, prosvećenim i dostojanstvenim liderima — onima koji gledaju u budućnost, a ne u prošlost.
